Место сусрета је било удаљено од старе католичке цркве таман толико да се са звоника могло чути једанаест откуцаја. Два човека у тамном оделу се руковаше, један од њих који је дошао из правца центра предаде оном другом некакву кожну врећицу. Овај извади садржај врећице, спусти га у џеп и из унутрашњег џепа капута извади неколико листова хартије.
„То је за сада све, професоре.“
Професор погледа у папире, немогаде ништа прочитати због слабог светла и рече:
„Рукопис Вам се поправља. За остало ћемо видети.“
Руковаше се још једном и одоше истим путем којим су и дошли.
Професор уђе у кућу која је више личила на библиотеку, спусти папире на сто, подложи ватру, наложи лулу, завали се у столицу за љуљање и поче да чита.
„Око мене су на све стране стаклићи огледала. Разбио сам га без разлога. Или можда само због тога што ми кравата није добро стајала. У сваком случају, следећих седам година сигурно нећу носити кравату.
Пут је трајао два дана и када сам стигао на случајно изабрану тачку са глобуса, прво сам са домаћином попио неколико чашица ракије. Овде сви пију, помислио сам, па морам и ја. Требало је брзо да се уклопим у ново друштво. Мештани су ме добро прихватили. Нису ме много испитивали а и ја нисам пуно говорио.
Тек после две године сам савладао њихов језик. Али њихове обичаје никако нисам могао да разумем. Све ме је збуњивало. Једно вече, док смо седели окупљени око бубњаре, како су називали главно и официјално грејно тело, нестало је струје. Ионако је сијалица од „сто свећа“ светлела мало јаче од једне воштанице. Изашао сам напоље да из друге куће донесем фењер и у дворишту уочио средовечног непознатог човека. Пришао сам му без страха и захваљујући јакој месечини јасно запазио да овај носи моју кравату.
„Dobry wieczór Olek. Jak leci? Dawno się nie widzieliśmy.“ – смиреним гласом рече странац.
„Dobry wieczór. Czy ja gdzieś Pana nie poznałem?“ – рекох.
У том моменту сам се пробудио и све записао. Немојте ми замерити професоре због рукописа, журио сам све да запишем. Надам се да овај пут нећете имати проблема.“
Професор устаде из своје столице, погледа још једном папире и запази на дну последње стране врло ситним словима неки текст који није раније прочитао. „ Одвезаћу прошлост и наложити са њом стару бубњару.“
По договору, састали су се следеће недеље на истом месту у време када се са звоника чуо једанаести откуцај.
„Има ли изгледа, професоре?“
„Ништа ово не ваља, драги мој.“ – строго рече професор и узе нови папир од очигледно несрећног човека.
„Колико је лоше?“
„И даље је лоше али вреди једну врећицу.“ – одговори професор и гурну човеку у руку оно што је заслужио. Поздравише се.
Професор испусти густ облак дима са аромом јагоде и поче да чита.
„После пете године боравка на случајно изабраном месту мештани су ме научили све њихове обичаје. Чак сам једног Божића био положајник код комшије. Имао сам сасвим другачији осећај за реалност у друштву ових људи. Мада је било момената када сам се збуњивао. Често пијан, чича Милоје је био у стању да сатима прича неке чудне приче. Једном приликом, пијани од куване ракије, слушали смо чича Милоја и његове фантазије. Већ сам навикао на те глупости, али у једном моменту сам се заледио од изненађења. Причао је једну причу која је привукла моју пажњу. Тврдио је да прича истину и да цело село зна о томе. Нисам могао да поверујем, јер сам тог истог човека из његове приче давно сањао како разговара са вуком и никада се не враћа кући.
„Име, име, како се звао тај човек?“ – прекинуо сам чича Милоја.
„Човек се звао...“
И у том тренутку се пробудим, без одговора.“
Професор запали шибицу да би наложио угашену лулу и окрену лист у потрази за скривеним текстом. „Робујемо чворовима из прошлости.“
Једанаести откуцај на звонику цркве је овај пут професор дочекао сам. На месту где је требало да стоји продавац снова било је само шест кожних врећица и једно писмо. Професор покупи све и упути се према центру.
„Драги професоре,
Пишем Вам из Србије. Сутра са пријатељом Савом идем први пут на јутрење. Хвала Вам на помоћи.
Ваш продавац снова О. С.“
Благог и задовољног осмеха на лицу, професор скиде наочаре и спусти их на сто. Прекрсти руке и загледа се кроз прозор. Из размишљања га поврати звоно телефона.
„Хало, професор Шимањски овде.“ – јави се професор.
„Добро вече професоре. Прочитала сам оглас и мислим да имам за Вас занимљиве снове.“ – кроз слушалицу се чуо млади женски глас.
„Дођите сутра у парк Каскада код цркве на Жолибожу, у једанаест.“ - одговори професор и прекину везу.
