У оно време када сам био мали и трауме су биле налик мојој величини. Може бити да је то због неке врсте равнотеже коју несвесно успостављамо између околине и наше потребе у том тренутку која тежи одрастању. Свако дете има своју апотекарску вагу за трауме, док временом вагицу мења кантар. Када дете довољно одрасте, оно ће пожелети веће трауме па тако добијемо да сваки човек има своју личну сточну вагу за трауме.
Неке магле се никада не подигну. Остају те упорне, непријатне магле вечно у нашим умовима. Сваки човек би требало због тих магичних природних појава да у свом уму пали фењере прошлости. Исто као та светлост, густа због магле, појављују се наше трауме из прошлости. У таквим ноћима лако је користити сопствене тасове који ће бити премали, јер у неистраженим областима наших магловитих умова пламен тешко опстаје.
То вече је већ носило неку лепљиву истину која се полагано спустала на плочнике клизаве од влаге. Узане калдрмисане улице, налик лавиринту, обрасле су све сличним кућама од црвене цигле. Нигде живе душе. Крупним корацимa хитао сам према свом одредишту. Волим ове већ унапред предодређене ноћи. Предодређене али не и одређене. И потпуно неизвесне.
Трг је био као и код правих градова, у самом центру. Пут нисам знао. Није било потребе да носим мапу или компас, већ само да се препустим слободној вољи. Огромни извор маште је одрадио посебно сваки детаљ, тако да излаза није било. До трга сам морао стићи. Магла је постајала све гушћа, што је најављивало близину циља.
Плочници на тргу су имали исти изглед као остали по граду, само што су сада постали лепљиви од густе магле. Знак истине се родио захваљујући упаљеним фењерима. Погледом сам прешао преко целог трга, задржавајући страх негде у позадини овог уклетог града. Угледавши врата поред једног фењера, брзо сам пришао.
Поред огромних гвоздених врата била је спремна моја сточна вага.
