Подигао сам главу од радног стола да бих кроз прозор видео ко је власник тог грубог мушког гласа који је непрестано понављао једну те исту псовку. Поглед сам задржао једва пет секунди и све ми је било јасно. Дебели Британац са косом боје лимуна држао је десну руку испод пазуха и непрестано се драњао и дерњао. Знао сам да ће бити смрада. Осетио сам његов западњачки воњ још када је улазио у авион, на аеродрому далеком 1620 километара од мог дворишта.
Шта друго да ради бедни студент филозофије него да преврће листове хартије разбацане по свом неуредном радном столу. Одувек сам желео да постанем, сада ћете вероватно помислити „пилот“. Али не, пилот је превише једноставно и незахвално занимање. Одувек сам желео да постанем водоинсталатер. То су ипак људи који носе ову цивилизацију на длану. „Као мало воде на длану“, како је то стално говорио мој деда. Ни данас не могу да у потпуности протумачим ту реченицу. По наговору мог комшије Јоце уписао сам студије филозофије како бих се приближио тој истини.
Деду нисам никада слушао. Желео је да постанем свештеник. Ипак, комшија Јоца је био мој јунак и његови савети и сулуди предлози за мене су били „Божије слово“. Уосталом, због тог проклетог комшије ја сада имам у дворишту дебелог смрдљивог Британца и главу у торби. Ево како је све то почело...
Не памтим своје родитеље. Деду нисам никада слушао а комшија Јоца је за мене и отац и мајка. Чак сам једно време био његов шегрт. Наравно, погађате, Јоца је водоинсталатер. И то прави мајстор свог заната. Остали би многи људи у нашој варошици и жедни и неопрани да није било веште Јоцине руке. И баш у то време сам сазнао да је вода значајна за човека и човечанство. Говорио је мој деда често неку причу о томе да треба тражити у свему скривене поруке. То су глупости. Мада сам приметио и да је Јоца био присталица те теорије. Није ми се то свиђало.
Не знам да ли су њих двојица били у договору, углавном ја сам против своје воље уписао студије. И против своје воље отишао на размену студената у Енглеску. И против своје воље у једном клубу упознао фамозног Британца и његову младу и лепу жену. И својом вољом те исте ноћи спавао са његовом женом док се он у суседној соби ослобађао дејства превелике количине лошег вискија.
„Тако му и треба кад не пије шљивовицу“, рекао је Јоца када сам му касније причао детаље тог мог подвига.
Изашао сам на терасу да поздравим овог непозваног иностраног госта али нисам стигао ни да изговорим било шта када је дебели Енглез извадио испод појаса пиштољ и повукао обарач са окренутом цеви према мени. Јасно сам у једном тренутку видео врх тог малог, свега 9 милиметара широког оловног зрна са кошуљицом од, чини ми се бакра.
Дуго после тог пуцња, моја амнезија, моја нераздвојна пратиља ми није дозвољавала да склопим све делиће тог догађаја у једну иоле компактну целину. Сећам се само да је тај непожељни Енглез био обучен у водоинсталатерски комбинезон, на ком се јасно видео извезени натпис фирме, жутим ћириличним словима, који је изгледао отприлике овако: „Мајстор Јоца“.
