После синоћње партије таблића код комшије Живадина, уз кафу и неколико чашица шљивовице, Сребрни човек је имао само једно у глави. Како стићи кући у једном комаду. Највише га је потресла чича Митрова прича о сусрету са вуком давне педесет прве.
Негде после поноћи, воденичар Видан је завршио са Митровим житом и поштено узео ушур у висини тадашњих 100 динара. Двадесет километара од села Бранковине у којој се налазила чувена Виданова воденица је била раздаљина коју је Митар морао прећи до свог села Д.Б. Био му је то седми или осми пут да долази у ову воденицу.
Месечина је обасјавала ону кривину код четничке чесме неком чудном, до сада невиђеном светлошћу. Стао је Митар као по обичају да напоји волове. Били су то јаки волови, једни од бољих у селу Д.Б. Нису хтели да пију. То је већ био лош знак. Видевши то Митар зажали што није послушао воденичара и преспавао у воденици, па зором на пут. Човек се прекрсти, попи мало и забаци једну шаку хладне изворске за врат. Морало се даље.
Негде изнад Савкине ливаде која је била од давнина позната као једно од мрачнијих места што се тиче оних сила и силица, оних утвара и демона, оних вила и вилењака, на путу узаном само толико да могу кола да прођу, засветли црвено. (Помислиће сада ови читаоци који живе у градовима, црвено, па шта. Сачекаш зелено и идеш даље). Камо среће да је то било то црвено. Испред беспомоћног човека и два расна вола нашла су се у моменту три нимало наивна вука, црвених очију, неочешљане длаке и са видљивим смислом за зло.
„Добро вече чича“ – рече један, рекло би се да је вођа.
„Добро вече побратиме“ – мало несигурним гласом ће Митар.
„Видим чича пролазиш овуда већ седми пут, а ни једном да се јавиш.“ – испљуну онај најмршавији од њих.
„Па види, овај, побратиме, нисам знао да је ово ваш рејон.“ – рече Митар, сада већ видно уплашен.
„Па!“ – сва тројица ће у глас.
„Па да сам знао понео би једну овцу.“
„Једну?! Ајде Митре, не лупетај, шта си ти мислио ко смо ми!“ – изнервирано се огласи онај трећи који чак није ни изгледао на вука. Више на неку офуцану лисицу офарбану у сиво.
Као неки кораци који су ломили суве гранчице прекинуше овај разговор. Митар се рефлексно окрену, не виде ништа у дубини шуме. Поглед му се вратио на ону тројицу, али тамо не беше никога.
„Опет она, опет она…“ – промрмља себи у браду несрећни човек, удари бичем вола и настави пут.
Сребрни је стигао до четничке чесме, чији је камен извиривао из пола метра дубоког снега и већ су му се ноге одузимале на саму помисао да мора проћи истим путем чича Митровим. И наравно, као што читалац предпоставља, негде изнад Савкине ливаде, упалило се црвено. Пришао је довољно близу да је могао да осети смрдљиви задах крвожедне животиње. Без речи и било каквог знака најаве ухвати вука за главу левом руком, док је десном хитро повукао влажни животињски језик неком лудачком снагом. Изврну вука као вунену чарапу. Забаци кожу, која се пушила на хладном јануарском ваздуху, на леђа и настави да прти снег испред себе.
Сребрни никада није стигао кући.
