Никада нисам била на селу. Често сам молила родитеље да ме одведу да видим неке домаће животиње, али они су увек презаузети послом. „Следеће недеље, следећег месеца...“ – увек сам добијала исти одговор. Ипак, нисам имала храбрости да одем сама или са неким друштвом, јер једноставно сам осећала потребу да моји родитељи буду поред мене када први пут уживо видим овцу, козу или кокошку. Овај досадни град никада нисам напустила за ове моје двадесет две године. Све имам овде. Пријатеље, школу, испите, посао, све. И нисам се никада жалила на статус, али и даље ми је жеља да једног дана одем на село. Одем и сазнам шта је то што ме толико привлачи тамо.
У мом цд плејеру се увелико вртео диск неког непознатог етно бенда. Тај диск сам добила од једног симпатичног Украјинца на лудој забави код моје најбоље пријатељице К. Увек када спремам вечеру за двоје слушам овај диск. Добро познати мирис поховане хоботнице, добро познате мелодије са мог омиљеног диска, али уопште ми није добро познато кога ја то чекам. Вечера је спремна и сервирана, свеће већ на пола изгореле а ја као и увек седим на источној страни стола и чекам. Вечерас ће сигурно доћи. Вечерас ћу сигурно чути оно спасоносно „динг-донг“. У моменту када је последња свећа догорела зазвонио је телефон. Пружам руку негде у пустом простору у потрази за фамозном случалицом али моји прсти додирују само хладно дугме будилника који сам добила од покојне баке. О, да! Опет исто по ко зна који пут.
Као по неком устаљеном правилу, као неки ритуал, после овог сна одлазим до цд плејера и притиском на дугме „плеј“ долазим до добро познатог закључка. Унутра нема ништа. Знала сам то, јер већ три године сањам исти сан, али опет проверавам. И увек имам другачији облик страха док се вратанца отварају.
Морала сам да изнајмим гарсоњеру у мирном делу града, да се мало изолујем а и моји родитељи су видели да имам неких проблема о којима нисам могла или нисам желела да причам. Са променом места боравка, надала сам се да ће се и још нешто променити. И јесте. Више не осећам мирис поховане хоботнице, већ пржене тартуфе на свињској масти.
После пар месеци навикла сам на тартуфе. Добро позната музика, источна страна стола и сада већ застрашујуће треперење свеће, која све спорије гори. Али увек изгори до краја. Увек.
Поред мојих снова, односно мог добро познатог сна, често сам имала у мислима неко село. Одлазак на село за сада је био немогућ. Није постојао начин да то изведем. „Није било теорије“ како је то умео да каже један мој пријатељ, не сећам му се више имена.
Припремила сам две кашике свињске масти, као по старом рецепту, очишћене тартуфе, источну страну стола, пар свећа и даље већ знате. Зазвонио је телефон...
Брзо сам се обукла јер сам имала заказан састанак са послодавцем за мој нови посао. У журби, док сам у купатилу сређивала косу, за моменат сам застала и погледала се у огледалу. Нешто ми је чудно ово јутро. Некако ми је нешто недостајало. Истрчавам из купатила и бацам поглед на свој цд плејер. Не само што нисам проверила да ли је диск унутра, него уопште ноћас није било музике. Био је то први пут за ове четири године да је мој сан, мој тешки пратиоц, био потпуно нем.
Истрчала сам из куће као луда и за трен сам се нашла код Госпаве, моје фризерке. Још са врата сам завапила „Скидај ово са мене, скидај то! То није моја коса!“ Ништа јој нисам објашњавала. Страно тело је било брзо одстрањено са мене.
На изласку из фризерског салона сва узрујана налећем на још више збуњену и преплашену девојку, идентичне боје косе коју сам носила неколико година. „Врати ми мог Украјинца, кокошко!„- заурла непозната и побеже низ улицу.
Истог дана сам назвала своју најбољу пријатељицу К. и само сам јој рекла да данас крећемо на село. Без икаквог објашњења, селе смо у први аутобус и одвезле се у неко непознато село на истоку. По први пут у животу сам видела домаће животиње. По први пут у животу сам видела кокошку.
Боравак на селу по први пут за мене је имао врло лековит и позитиван утицај. По повратку у град осетила сам да је све некако бистрије и стабилније. Те ноћи, уморна од пута сам врло рано заспала. Сањала сам пролеће у селу. Непрегледне ливаде и пашњаке а у даљини неки самотни звук фрулаша. Шетајући се источном страном села, поред старе воденице, зазвонио ми је мобилни телефон. Нисам га уопште носила у село али сам јасно чула звоно. Већ после пар тренутака имала сам руку на бабином сату.
То јутро је мирисало на срећу. На нови почетак. Као у заносу или по старој навици, притискам „плеј“ на цд плејеру и у истом моменту почиње да свира добро позната украјинска група Дакха Бракха.
