Водоинсталатер

Подигао сам главу од радног стола да бих кроз прозор видео ко је власник тог грубог мушког гласа који је непрестано понављао једну те исту псовку. Поглед сам задржао једва пет секунди и све ми је било јасно. Дебели Британац са косом боје лимуна држао је десну руку испод пазуха и непрестано се драњао и дерњао. Знао сам да ће бити смрада. Осетио сам његов западњачки воњ још када је улазио у авион, на аеродрому далеком 1620 километара од мог дворишта.

Шта друго да ради бедни студент филозофије него да преврће листове хартије разбацане по свом неуредном радном столу. Одувек сам желео да постанем, сада ћете вероватно помислити „пилот“. Али не, пилот је превише једноставно и незахвално занимање.  Одувек сам желео да постанем водоинсталатер. То су ипак људи који носе ову цивилизацију на длану. „Као мало воде на длану“, како је то стално говорио мој деда. Ни данас не могу да у потпуности протумачим ту реченицу. По наговору мог комшије Јоце уписао сам студије филозофије како бих се приближио тој истини.

Деду нисам никада слушао. Желео је да постанем свештеник. Ипак, комшија Јоца је био мој јунак и његови савети и сулуди предлози за мене су били „Божије слово“. Уосталом, због тог проклетог комшије ја сада имам у дворишту дебелог смрдљивог Британца и главу у торби. Ево како је све то почело...

            Не памтим своје родитеље. Деду нисам никада слушао а комшија Јоца је за мене и отац и мајка. Чак сам једно време био његов шегрт. Наравно, погађате, Јоца је водоинсталатер. И то прави мајстор свог заната. Остали би многи људи у нашој варошици и жедни и неопрани да није било веште Јоцине руке. И баш у то време сам сазнао да је вода значајна за човека и човечанство. Говорио је мој  деда често неку причу о томе да треба тражити у свему скривене поруке. То су глупости. Мада сам приметио и да је Јоца био присталица те теорије. Није ми се то свиђало.

            Не знам да ли су њих двојица били у договору, углавном ја сам против своје воље уписао студије. И против своје воље отишао на размену студената у Енглеску. И против своје воље у једном клубу упознао фамозног Британца и његову младу и лепу жену. И својом вољом те исте ноћи спавао са његовом женом док се он у суседној соби ослобађао дејства превелике количине лошег вискија.

            „Тако му и треба кад не пије шљивовицу“, рекао је Јоца када сам му касније причао детаље тог мог подвига.  

  Изашао сам на терасу да поздравим овог непозваног иностраног госта али нисам стигао ни да изговорим било шта када је дебели Енглез извадио испод појаса пиштољ и повукао обарач са окренутом цеви према мени. Јасно сам у једном тренутку видео врх тог малог, свега 9 милиметара широког оловног зрна са кошуљицом од, чини ми се бакра.

Дуго после тог пуцња, моја амнезија, моја нераздвојна пратиља ми није дозвољавала да склопим све делиће тог догађаја у једну иоле компактну целину. Сећам се само да је тај непожељни Енглез био обучен у водоинсталатерски комбинезон, на ком се јасно видео извезени натпис фирме, жутим ћириличним словима, који је изгледао отприлике овако: „Мајстор Јоца“.

Продавац снова

Место сусрета је било удаљено од старе католичке цркве таман толико да се са звоника могло чути једанаест откуцаја. Два човека у тамном оделу се руковаше, један од њих који је дошао из правца центра предаде оном другом некакву кожну врећицу. Овај извади садржај врећице, спусти га у џеп и из унутрашњег џепа капута извади неколико листова хартије.

„То је за сада све, професоре.“

Професор погледа у папире, немогаде ништа прочитати због слабог светла и рече:

„Рукопис Вам се поправља. За остало ћемо видети.“

Руковаше се још једном и одоше истим путем којим су и дошли.

Професор уђе у кућу која је више личила на библиотеку, спусти папире на сто, подложи ватру, наложи лулу, завали се у столицу за љуљање и поче да чита.

„Око мене су на све стране стаклићи огледала. Разбио сам га без разлога. Или можда само због тога што ми кравата није добро стајала. У сваком случају, следећих седам година сигурно нећу носити кравату.

Пут је трајао два дана и када сам стигао на случајно изабрану тачку са глобуса, прво сам са домаћином попио неколико чашица ракије. Овде сви пију, помислио сам, па морам и ја. Требало је брзо да се уклопим у ново друштво. Мештани су ме добро прихватили. Нису ме много испитивали а и ја нисам пуно говорио.

Тек после две године сам савладао њихов језик. Али њихове обичаје никако нисам могао да разумем. Све ме је збуњивало. Једно вече, док смо седели окупљени око бубњаре, како су називали главно и официјално грејно тело, нестало је струје. Ионако је сијалица од „сто свећа“ светлела мало јаче од једне воштанице. Изашао сам напоље да из друге куће донесем фењер и у дворишту уочио средовечног непознатог човека. Пришао сам му без страха и захваљујући јакој месечини јасно запазио да овај носи моју кравату.

„Dobry wieczór Olek. Jak leci? Dawno się nie widzieliśmy.“ – смиреним гласом рече странац.

„Dobry wieczór. Czy ja gdzieś Pana nie poznałem?“ – рекох.

У том моменту сам се пробудио и све записао. Немојте ми замерити професоре због рукописа, журио сам све да запишем. Надам се да овај пут нећете имати проблема.“

Професор устаде из своје столице, погледа још једном папире и запази на дну последње стране врло ситним словима неки текст који није раније прочитао. „ Одвезаћу прошлост и наложити са њом стару бубњару.“

По договору, састали су се следеће недеље на истом месту у време када се са звоника чуо једанаести откуцај.

„Има ли изгледа, професоре?“

„Ништа ово не ваља, драги мој.“ – строго рече професор и узе нови папир од очигледно несрећног човека.

„Колико је лоше?“

„И даље је лоше али вреди једну врећицу.“ – одговори професор и гурну човеку у руку оно што је заслужио. Поздравише се.

Професор испусти густ облак дима са аромом јагоде и поче да чита.

„После пете године боравка на случајно изабраном месту мештани су ме научили све њихове обичаје. Чак сам једног Божића био положајник код комшије. Имао сам сасвим другачији осећај за реалност у друштву ових људи. Мада је било момената када сам се збуњивао. Често пијан, чича Милоје је био у стању да сатима прича неке чудне приче. Једном приликом, пијани од куване ракије, слушали смо чича Милоја и његове фантазије. Већ сам навикао на те глупости, али у једном моменту сам се заледио од изненађења. Причао је једну причу која је привукла моју пажњу. Тврдио је да прича истину и да цело село зна о томе. Нисам могао да поверујем, јер сам тог истог човека из његове приче давно сањао како разговара са вуком и никада се не враћа кући.

„Име, име, како се звао тај човек?“ – прекинуо сам чича Милоја.

„Човек се звао...“

И у том тренутку се пробудим, без одговора.“

Професор запали шибицу да би наложио угашену лулу и окрену лист у потрази за скривеним текстом. „Робујемо чворовима из прошлости.“

Једанаести откуцај на звонику цркве је овај пут професор дочекао сам. На месту где је требало да стоји продавац снова било је само шест кожних врећица и једно писмо. Професор покупи све и упути се према центру.

„Драги професоре,

Пишем Вам из Србије. Сутра са пријатељом Савом идем први пут на јутрење. Хвала Вам на помоћи.

Ваш продавац снова О. С.“

Благог и задовољног осмеха на лицу, професор скиде наочаре и спусти их на сто. Прекрсти руке и загледа се кроз прозор. Из размишљања га поврати звоно телефона.

„Хало, професор Шимањски овде.“ – јави се професор.

„Добро вече професоре. Прочитала сам оглас и мислим да имам за Вас занимљиве снове.“ – кроз слушалицу се чуо млади женски глас.

„Дођите сутра у парк Каскада код цркве на Жолибожу, у једанаест.“ - одговори професор и прекину везу.

Коса

Никада нисам била на селу. Често сам молила родитеље да ме одведу да видим неке домаће животиње, али они су увек презаузети послом. „Следеће недеље, следећег месеца...“ – увек сам добијала исти одговор. Ипак, нисам имала храбрости да одем сама или са неким друштвом, јер једноставно сам осећала потребу  да моји родитељи буду поред мене када први пут уживо видим овцу, козу или кокошку. Овај досадни град никада нисам напустила за ове моје двадесет две године. Све имам овде. Пријатеље, школу, испите, посао, све. И нисам се никада жалила на статус, али и даље ми је жеља да једног дана одем на село. Одем и сазнам шта је то што ме толико привлачи тамо.

            У мом цд плејеру се увелико вртео диск неког непознатог етно бенда. Тај диск сам добила од једног симпатичног Украјинца на лудој забави код моје најбоље пријатељице К. Увек када спремам вечеру за двоје слушам овај диск. Добро познати мирис поховане хоботнице, добро познате мелодије са мог омиљеног диска, али уопште ми није добро познато кога ја то чекам. Вечера је спремна и сервирана, свеће већ на пола изгореле а ја као и увек седим на источној страни стола и чекам. Вечерас ће сигурно доћи. Вечерас ћу сигурно чути оно спасоносно „динг-донг“. У моменту када је последња свећа догорела зазвонио је телефон. Пружам руку негде у пустом простору у потрази за фамозном случалицом али моји прсти додирују само хладно дугме будилника који сам добила од покојне баке. О, да! Опет исто по ко зна који пут.

            Као по неком устаљеном правилу, као неки ритуал, после овог сна одлазим до цд плејера и притиском на дугме „плеј“ долазим до добро познатог закључка. Унутра нема ништа. Знала сам то, јер већ три године сањам исти сан, али опет проверавам. И увек имам другачији облик страха док се вратанца отварају.

Морала сам да изнајмим гарсоњеру у мирном делу града, да се мало изолујем а и моји родитељи су видели да имам неких проблема о којима нисам могла или нисам желела да причам. Са променом места боравка, надала сам се да ће се и још нешто променити. И јесте. Више не осећам мирис поховане хоботнице, већ пржене тартуфе на свињској масти.

            После пар месеци навикла сам на тартуфе. Добро позната музика, источна страна стола и сада већ застрашујуће треперење свеће, која све спорије гори. Али увек изгори до краја. Увек.

            Поред мојих снова, односно мог добро познатог сна, често сам имала у мислима неко село. Одлазак на село за сада је био немогућ. Није постојао начин да то изведем. „Није било теорије“ како је то умео да каже један мој пријатељ, не сећам му се више имена.

            Припремила сам две кашике свињске масти, као по старом рецепту, очишћене тартуфе, источну страну стола, пар свећа и даље већ знате. Зазвонио је телефон...

            Брзо сам се обукла јер сам имала заказан састанак са послодавцем за мој нови посао. У журби, док сам у купатилу сређивала косу, за моменат сам застала и погледала се у огледалу. Нешто ми је чудно ово јутро. Некако ми је нешто недостајало. Истрчавам из купатила и бацам поглед на свој цд плејер. Не само што нисам проверила да ли је диск унутра, него уопште ноћас није било музике. Био је то први пут за ове четири године да је мој сан, мој тешки пратиоц, био потпуно нем.

            Истрчала сам из куће као луда и за трен сам се нашла код Госпаве, моје фризерке. Још са врата сам завапила „Скидај ово са мене, скидај то! То није моја коса!“ Ништа јој нисам објашњавала. Страно тело је било брзо одстрањено са мене.

На изласку из фризерског салона сва узрујана налећем на још више збуњену и преплашену девојку, идентичне боје косе коју сам носила неколико година. „Врати ми мог Украјинца, кокошко!„- заурла непозната и побеже низ улицу.

            Истог дана сам назвала своју најбољу пријатељицу К. и само сам јој рекла да данас крећемо на село. Без икаквог објашњења, селе смо у први аутобус и одвезле се у неко непознато село на истоку. По први пут у животу сам видела домаће животиње. По први пут у животу сам видела кокошку.

            Боравак на селу по први пут за мене је имао врло лековит и позитиван утицај. По повратку у град  осетила сам да је све некако бистрије и стабилније. Те ноћи, уморна од пута сам врло рано заспала. Сањала сам пролеће у селу. Непрегледне ливаде и пашњаке а у даљини неки самотни звук фрулаша. Шетајући се источном страном села, поред старе воденице, зазвонио ми је мобилни телефон. Нисам га уопште носила у село али сам јасно чула звоно. Већ после пар тренутака имала сам руку на бабином сату.

            То јутро је мирисало на срећу. На нови почетак. Као у заносу или по старој навици, притискам „плеј“ на цд плејеру и у истом моменту почиње да свира добро позната украјинска група Дакха Бракха.

Вунена чарапа

            После синоћње партије таблића код комшије Живадина, уз кафу и неколико чашица шљивовице, Сребрни човек је имао само једно у глави. Како стићи кући у једном комаду. Највише га је потресла чича Митрова прича о сусрету са вуком давне педесет прве.

            Негде после поноћи, воденичар Видан је завршио са Митровим житом и поштено узео ушур у висини тадашњих 100 динара. Двадесет километара од села Бранковине у којој се налазила чувена Виданова воденица је била раздаљина коју је Митар морао прећи до свог села Д.Б. Био му је то седми или осми пут да долази у ову воденицу.

            Месечина је обасјавала ону кривину код четничке чесме неком чудном, до сада невиђеном светлошћу. Стао је Митар као по обичају да напоји волове. Били су то јаки волови, једни од бољих у селу Д.Б. Нису хтели да пију. То је већ био лош знак. Видевши то Митар зажали што није послушао воденичара и преспавао у воденици, па зором на пут. Човек се прекрсти, попи мало и забаци једну шаку хладне изворске за врат. Морало се даље.

            Негде изнад Савкине ливаде која је била од давнина позната као једно од мрачнијих места што се тиче оних сила и силица, оних утвара и демона, оних вила и вилењака, на путу узаном само толико да могу кола да прођу, засветли црвено. (Помислиће сада ови читаоци који живе у градовима, црвено, па шта. Сачекаш зелено и идеш даље). Камо среће да је то било то црвено. Испред беспомоћног човека и два расна вола нашла су се у моменту три нимало наивна вука, црвених очију, неочешљане длаке и са видљивим смислом за зло.

            „Добро вече чича“ – рече један, рекло би се да је вођа.

„Добро вече побратиме“ – мало несигурним гласом ће Митар.

 „Видим чича пролазиш овуда већ седми пут, а ни једном да се јавиш.“ – испљуну онај најмршавији од њих.

„Па види, овај, побратиме, нисам знао да је ово ваш рејон.“ – рече Митар, сада већ видно уплашен.

„Па!“ – сва тројица ће у глас.

„Па да сам знао понео би једну овцу.“

„Једну?! Ајде Митре, не лупетај, шта си ти мислио ко смо ми!“ – изнервирано се огласи онај трећи који чак није ни изгледао на вука. Више на неку офуцану лисицу офарбану у сиво.

Као неки кораци који су ломили суве гранчице прекинуше овај разговор. Митар се рефлексно окрену, не виде ништа у дубини шуме. Поглед му се вратио на ону тројицу, али тамо не беше никога.

„Опет она, опет она…“ – промрмља себи  у браду несрећни човек, удари бичем вола и настави пут.

            Сребрни је стигао до четничке чесме, чији је камен извиривао из пола метра дубоког снега и већ су му се ноге одузимале на саму помисао да мора проћи истим путем чича Митровим. И наравно, као што читалац предпоставља, негде изнад Савкине ливаде, упалило се црвено. Пришао је довољно близу да је могао да осети смрдљиви задах крвожедне животиње. Без речи и било каквог знака најаве ухвати вука за главу левом руком, док је десном хитро повукао влажни животињски језик неком лудачком снагом. Изврну вука као вунену чарапу. Забаци кожу, која се пушила на хладном јануарском ваздуху, на леђа и настави да прти снег испред себе.

Сребрни никада није стигао кући.

Како сам заправо постао тремарош

-->

            Било је то сасвим обичне ноћи,  између једне смене младог месеца. Долазећа плима је донела и онај препознатљив ветар. Благ ветар подизања притиска у венама. Како сам заиста постао тремарош? То је било сасвим обичног јутра... Није да није болело,  није да нисам јаукао од муке. Знао сам у појединим моментима и да урличем. Како сам заиста постао тремарош,читало се чак и у новинама.

            Први је сазнао један старац који је сваког јутра устајао пре свих мештана тог малог села. Нису грађани велеграда знали да поране. Момак који је доносио пошту у село и новине разносио у суседно, тог јутра је дошао раније. Не због старца, не због повишице коју је очекивао ових дана, већ због своје драге и вољене девојке. Није могао једноставно да спава.

            Старац је сваког јутра после свог већ устаљеног посла гашења уличне расвете свратио да покупи новине. Изненадио се када је угледао момка да је стигао пре њега. Истог тренутка је осетио да у новинама нешто важно има да се прочита,  нешто несвакидашње. Није сачекао да понови свој дугогодишњи ритуал читања новина уз јутарњу кафу поред своје омиљене фонтане.Отворио је новине одмах испред трафике, док га је момак знатижељно посматрао. Окренуо је страну баш тамо где је писало како сам постао тремарош.

            Лагано је прочитао целу страну, затворио новине и отишао у своју башту да попије јутарњу кафу. То му је била последња.

            Ето, тако сам сасвим обичног јутра постао тремарош. Заправо, десило се то предходне ноћи али први је сазнао старац. Сазнао и умро.

Поред врата

У оно време када сам био мали и трауме су биле налик мојој величини. Може бити да је то због неке врсте равнотеже коју несвесно успостављамо између околине и наше потребе у том тренутку која тежи одрастању. Свако дете има своју апотекарску вагу за трауме, док временом вагицу мења кантар. Када дете довољно одрасте, оно ће пожелети веће трауме па тако добијемо да сваки човек има своју личну сточну вагу за трауме.

Неке магле се никада не подигну. Остају  те упорне, непријатне магле вечно у нашим умовима. Сваки човек би требало због тих магичних природних појава да у свом уму пали фењере прошлости. Исто као та светлост, густа због магле, појављују се наше трауме из прошлости. У таквим ноћима лако је користити сопствене тасове који ће бити премали, јер у неистраженим областима наших магловитих умова пламен тешко опстаје.

То вече је већ носило неку лепљиву истину која се полагано спустала на плочнике клизаве од влаге. Узане калдрмисане улице, налик лавиринту, обрасле су све сличним кућама од црвене цигле. Нигде живе душе. Крупним корацимa хитао сам према свом одредишту. Волим ове већ унапред предодређене ноћи. Предодређене али не и одређене. И потпуно неизвесне.

Трг је био као и код правих градова, у самом центру. Пут нисам знао.  Није било потребе да носим мапу или компас, већ само да се препустим слободној вољи. Огромни извор маште је одрадио посебно сваки детаљ, тако да излаза није било. До трга сам морао стићи. Магла је постајала све гушћа, што је најављивало близину циља.

Плочници на тргу су имали исти изглед као остали по граду, само што су сада постали лепљиви од густе магле. Знак истине се родио захваљујући упаљеним фењерима. Погледом сам прешао преко целог трга, задржавајући страх негде у позадини овог уклетог града. Угледавши врата поред једног фењера, брзо сам пришао.

Поред огромних гвоздених врата била је спремна моја сточна вага.

Буџологија и околина ( 1. део )

                        Израз буџологија је настао од  старогрчких речи буџос и логос.

Логос, као што сви знамо, значи наука, док буџос означава једну врсту сналажења у минималним условима. Добијемо за наш израз буџологија да значи наука која се заснива на сопственом преживљавању уз помоћ свега и свачега.

                        Не би постојала буџологија да нема буџолога. То су људи који поседују у себи висок степен маштовитости и креативности. Ова врста људи је у стању да од «ничега» створи «нешто». Као нека врста уметности, буџологија је данас врло мало распрострањена, јер је тешко на једном месту срести велику компактност више области као што су механика, електротехника, све врсте занатских области, кулинарство, штрикање, баштованство, физика... То нам говори о реткости буџолога а самим тим и буџологије. Јер један буџолог је унија човекових искустава, вештине, знања и најважније, оригиналних идеја.

                        Ако боље погледате око себе вероватно ћете запазити неку врсту буџологије. Непознати творац (за нас небуџологе, чудне креације) је остављао траг можда и несвесно, јер то је његова потреба. Нека врста егзистенције. Због тога је наша околина испуњена буџо-споменицима, који на нашу срећу имају и своју функцију. Основна идеја буџологије и јесте на првом месту функционалност. Естетски део је заузео у овој уметности последње место а врло често за њега чак и нема места. Понекад се човек може уплашити изгледа ових корисних чудовишта.

                        Понекад једна буџологија може имати више функција. Пример једне такве измишљотине срео сам у неком малом стану града Новог Сада. Буџолог-аутор овог дела је студент електротехнике.

                        Наслоњен на зид, носач овог јединственог уређаја је стара дршка од метле, човекове висине. У вертикалном положају остаје овај стуб уз помоћ неке ормар-фијоке. На врху се налази полу-лустер без кугли који је причвршћен за дршку од метле са две шелне одговарајућег пречника. Два сијалична грла су промишљено искоришћена па обухватају две сијалице «пхилипс» од по четрдесет вати. Да направа буде задовољена са естетске стране, сијалице су у боји и то једна црвена а друга плава. Још ова буџологија има улогу чивилука, коју задовољавају три савијена дела од лустера. Тако се на овом лустер-чивилуку, који је лоциран иза врата, налази окачен пар панталона и горњи део тренерке. Кабел је спроведен из горње зоне ове направе негде испод тепиха, све до најближег извора напајања.

                        Вишефункционална буџологија стоји тако поносно и збуџено,  скривена од погледа многих, док њен творац можда и није свестан да је један од ретких који ову науку одржава у животу заливајући је непрестано својим неисцрпним идејама, као што баштован залива и негује своје цвеће.

Ајде Јано, Ајде душо...

Нестало струје један дан. Одем да заменим осигурач, кад тамо поред склопке Фид марке произведене у Северној Италији седи један странац. Питам га ја на пољском језику како је он ту уопште доспео а он мени одговара: "Nie wiem, tu jest cudownie." И тако га наговорим да он замени осигурач…