Несумњиво је да иза нас остаје онај непознати делић унутрашњих борби независних петлова. Прво сам га закачио левом канџом, па затим десном. Десна га је дотукла и преврнула на бок, одакле је могао само у гроб.
Нисмо се дуго борили. Два значајна ударца су одлучила о тим заосталим делићима. И, ето, постали су стварни и неизбрисиви. Колико год непожељни, остају присутни да опомињу и скрећу пажњу на грешке. Ипак, постоји само једна сметња на том путу скупљања делића. Прави петао кукуриче увек први...
Прави петао заиста кукуриче увек први, како год да окренеш. Не обазире се тај на временске зоне и временске прогнозе. Кукурикне пре осталих и задржава своје убедљиво прво место. Касније има обезбеђену бољу пролазност код локалних кокошака.
Да ли због те петловске урођене потребе да буде први, или због неприлагођености на нову временску зону, пробудио сам се у 3 после поноћи. Кукурикнуо је да отаља посао за тај дан, док су се затим у даљини зачули остали.
Сунце је тог јутра изашло у 6.20 по локалном времену. За ручак смо имали кокошију супу.
